Kako je od nekada jedne od najboljih opština za život, Kikinda postala mesto iz kojeg svi koji mogu beže? Mnogo je pitanja na koja se ne mogu naći odgovori, verovatno i na ovo pitanje nema odgovora, možda krivci za ovo sadašnje stanje postoje, ali oni nikada neće biti imenovani.
Krajem osme i tokom devete decenije prošlog veka, opština Kikinda je bila sinonim za lep i ugodan život. Mali gradić na severu Banata, sa razvijenom industrijom, dobrom poljoprivredom, sa mladim ljudima koji ostaju ali i sa onima koji dolaze tu da žive. Sa „Narvikom“ kao simbolom celog grada, sa pešačkom zonom, o kojoj su tada mnoga veća mesta sanjala, sa sportskim centrom, kakav mnogi danas nemaju, sa otvorenim bazenima, pred kraj ove ere i u jednom selu opštine, u Banatskom Velikom Selu. Ono što je bila najveća snaga Kikinde je mala stopa nezaposlenosti, jer gotovo da su svi radno sposobni građani i radili. Kikinda je imala tešku industriju, automobilsku industriju, prehrambrenu, u ovom malom gradu ste mogli gotovo sve da proizvedete i kupite, što vam je bilo potrebno.
Ljudi su se u onoj velikoj Jugoslaviji divili i Kikindi i Kikinđanima, ali su i rado dolazili. Dolazili su, ili u goste da se odmore i vide kako i u ravnici može biti uzbudljivo, ali i mnogi su dolazili da pazare u Kikindi. Većina je imala „tozin“ crep, vozio se „livnički“ opel, jele su se prerađevine „PIK“-a, sladilo se uz „keksaru“, kupalo se uz „Hemikove“ hemikalije. Muzička industrija je cvetala, u malom rok gradu na severu Vojvodine, odakle je i nastala i popularizovana menadžerska uloga u narodnoj muzici. Ali sada je sve to bilo davno, ove stvari danas nemaju ni kikinđani, ni sama Kikinda.
Kada se postavi pitanje, logično, sledi odgovor, ali ga u ovom slučaju nema, nema ni krivca. Kikinda nije formalno postala grad, ali je postala jedna od najzaostalijih (ekonomskih) opština u maloj Srbiji. Stopa nezaposlenosti je velika, migracija je stalno prisutna, zarade su na nivou minimalnih zarada. A naravno ima onih koji u svemu ovome uživaju, da li su oni krivci, ili su samo iskoristili priliku da postanu ono što u predhodnoj Kikindi nisu mogli. Možda je broj dece mali, ali je broj narko dilera i samih konzumenata opojnih droga visok, što pokazuje statistika agencija za borbu protiv narkomanije. Bogate se i oni koji zapošljavaju radnike na crno, siva ekonomija postoji, ali samo za „odabrane“. I naravno svi oni koji su uspeli politički da se domognu vrha, ne mogu da se požale na svoj imovinski status.
Dok se oni baškare, akademski građani iz mirne Kikinde, će se baviti ugostiteljskim poslovima po Beogradu, Novom Sadu, Suboticu, Zrenjaninu itd.
Tekst: Dušan Rodić
