1. Zdravko Mirko, možeš li se predstaviti čitaocima?

Zdravo. Zovem se Mirko Jočić, osnovnu školu i Gimnaziju sam završio u Kikindi, uporni apsolvent sam na Geografskom fakultetu u Beogradu. Radim u JKP „6. oktobar” u Kikindi, a glavna životna preokupacija mi je američki fudbal. Imam i trenersku licencu sa zvanjem Operativni trener u američkom fudbalu i već petu sezonu sam glavni trener „Mamuta”. Volim i pratim sve sportove, naročito u Kikindi i recimo da bih to nazvao svojim hobijem.

2. Zašto baš Američki Fudbal?

Zato što smatram da je američki fudbal najsavršeniji i najkompleksniji sport na svetu. Generalno, nekako najviše podseća na rat i borbu, potrebno je mnogo znanja, umeća, taktike, snage, brzine, snalažljivosti da bi se pobedio protivnik koji može da vam radi gotovo šta god hoće, kako bi vas oborio na zemlju i prekinuo akciju. Čak bih rekao da je američki fudbal na neki način i simulacija života. Sa druge strane, ovaj sport zahteva maksimalnu mentalnu i fizičku pripremljenost, pa su jaki i redovni treninzi obavezni, što vam daje celonedeljnu preokupiranost treninzima i teretanom, tj. zdravim načinom života. Utakmice i treninzi realnih situacija doprinose jačem lučenju adrenalina, oslobađanju od stresa, tako da predsavlja i odličan izduvni ventil za svakog igrača koji se ovim sportom bavi.

3. Koliko već postoji klub Američkog fudbala „Mamuti”?

Osnovali smo ga 20. januara 2009. godine, tako da smo pre malo manje od mesec dana proslavili pet godina postojanja Kluba.

4. Kakvi su Vam uslovi za treniranje?

Mogao bih reći da su uslovi zadovoljavajući. Veliki problem je to što sezona počinje krajem marta, pa, kao i svi klubovi u Srbiji, nismo u situaciji da treniramo u realnim uslovima na terenu, već odlazimo u školske sale gde mahom radimo na fizičkoj spremi i nekim delovima tehnike. Takođe i teorijski deo radimo u školskim učionicama. Trenutno treniramo u tri škole, jer je mnogo lakše obezbediti po jedan termin u jednoj školi, nego sva četiri u jednoj. Sada smo postigli dogovor da igrači mogu besplatno da koriste i teretanu u SRC Jezero, gde se radi individualno, po nekom dogovorenom programu. Kada vremenske prilike dozvole, izlazimo na Atletski stadion (iza hale „Jezero”), gde imamo bar nekakve uslove. Najveći problem je naravno nedostatak bilo kakvih svlačionica i česme sa vodom. Utakmice igramo na stadionu FK „Žak”, gde su uslovi idealni.

Što se tiče opreme koju koristimo u igri, tu imamo mnogo problema, ali se snalazimo. Koliko god da su teški uslovi, najčešće uspevamo da im se adaptiramo i radimo. Najveći problem kod opreme je cena, a, kao i skoro svi klubovi, i mi imamo problem sa nedostatkom sredstava. Ove sezone je plan bio da uradimo i nove dresove, ali zbog nedostatka novca, prinuđeni smo da i petu sezonu odigramo u istim dresovima. Mnogi su već uništeni, ali ćemo se, nadam se, nekako izvući.

5. Da li primate nove igrače?

Naravno, ovaj sport je i u državi i našem gradu veoma mlad, u povoju, pa još uvek nemamo dovoljno igrača. U planu nam je da napravimo i takozvanu „fleg” selekciju (dečaci do 15 godina) koja igra „fleg” fudbal, verziju u kojoj nema kontakta i u kojoj je kraj akcije kada se igraču izvuku zastavice koje su zakačene oko pojasa. U Srbiji ima dvadesetak klubova koji imaju „fleg” selekcije, i jako ćemo se potruditi da i mi budemo deo toga.

Podrazumeva se da uvek primamo i starije igrače. Želim da naglasim da nema nikakvih ograničenja u pogledu godina (ne ispod 12 godina, za sada), visine, težine, brzine, poznavanja pravila i sl. igrača koji bi nam se priključili. Rekao sam da je sport jako kompleksan i da su potrebni i igrači koji su mnogo veliki i jaki, kao i oni sitniji i brži, jer svako ima svoju ulogu na terenu. U šali bih rekao da svako ko ima noge do zemlje i u stanju je da na njima trči, može da trenira ovaj sport. Samo je potrebno da bude mentalno sposoban kada dođe, ostalo će sve naučiti i prilagoditi ekipi. Pogotovo pravila. Najviše mi je krivo kada vidim nekoga ko bi bio jako dobar u ovom sportu, ali nema hrabrosti da dođe jer ne zna pravila. To će jako brzo naučiti, uveravam vas.

Takođe želim da napomenem da imamo i veoma aktivnu žensku selekciju, koja je na nekoliko turnira zabeležila lepe rezultate. Dobrodošla je i svaka osoba ženskog pola koja ima 12 i više godina.

6. Da li imate sponzore?

S vremena na vreme se pojave neki ljudi ili firme koji su voljni da nam pomognu, na bilo koji način. Međutim, pravog sponzora u smislu bilo kakvog redovnog finansiranja, sem Opštine, nemamo. U finansijskom smislu su nas je najviše pomogli „Grindex” i „R-lab” (R-lab je firma našeg bivšeg omiljenog igrača i drugara Renata Vukovića, koji je tragično izgubio život 2012. u požaru u novosadskoj diskoteci „Kontrast”), kao i Opština i NIS, dok su ostali sponzori uglavnom pomagali na drugačiji način, tako što su nam smanjivali tržišnu cenu nekog dobra (školske sale, prevoz na utakmice i turnire, košenje trave, nafta…). Nadam se da ćemo u skorijoj budućnosti uspeti da nađemo pravog sponzora koji bi nas pomogao i stabilizovao, mada sam i potpuno svestan situacije u privredi u gradu i okolini.

7. Da li Američki fudbal ima perspektivu u Srbiji?

Pa zavisi kako gledamo na to. Verovatno je da u narednih pedeset godina neće dostići popularnost fudbala ili košarke, ali da će se sve više razvijati, to je definitivno. U Srbiji postoji tek desetak godina i kažu stručnjaci da je sport sa najbržim razvojem kod nas. Treneri i igrači koji dolaze iz SAD tvrde da smo jako talnetovani za ovaj sport, da odgovara našem mentalitetu i da nam mnogo više leži od nekih koje forsiramo da budu „naši”. Kažu i da se može očekivati da neki mladi igrači preko ovog sporta dobiju stipendiju i odu na neki od koledža u zemlji kolevci ovog sporta. Kada bih napravio igrača koji je zahvaljujući igri i talentu u američkom fudbalu dobio mogućnost da završi fakultet u SAD-u igrajući fudbal, smatrao bih to neverovatnim uspehom. U tom smislu, mislim da ima lepu perspektivu. A zašto ne očekivati da će jednog dana i neki od igrača sa ovih prostora otići i ostvariti značajniju ulogu u NFL-u, što bi, ubeđen sam, bio povod za još veći razvoj ovog sporta kod nas. Kao i u slučaju Vlada Divca pre nekih 25 godina, koji je „probio led” kada nije baš bilo normalno da igrači iz Srbije igraju u NBA ligi, zašto ne očekivati slično i u ovom sportu, za koji stručnjaci kažu da nam prilično „leži”. Naravno, to se neće desiti skoro, ali ko zna…

8. Koji su planovi „Mamuta” za ubuduće?

Mislim da smo prevazišli početne ciljeve da odigramo svaku utakmicu. Sada su ciljevi malo drugačiji, i da tako kažem, veći. Prvo, glavni cilj je naći finansijskog sponzora, koji bi napravio stabilnu situaciju u Klubu i koji bi broj problema smanjio na minimum. Takođe, cilj je da se stabilizujemo i na drugim poljima, da nas bude još više, da na treninzima i van njih bude još bolja atmosfera i da momci i devojke stvarno budu jako zadovoljni što su deo Mamuta. Voleo bih da Klub ima kapacitete i da pomogne onim članovima kojima je to neophodno, naročito studentima koji ne žive u Kikindi, a žele da treniraju i budu naš deo. Voleo bih da svaki član Klub doživljava kao svoju drugu kuću, kao i da mu bude stabilan oslonac za bar neke stvari u životu. Za to ćemo se svi u klubu jako potruditi i uveren sam da ćemo uspeti.

U takmičarskom i rezultatskom smislu, veliki cilj nam je da i mi dovedemo nekog igrača ili trenera iz SAD, koji bi nas naučio mnogim stvarima koje nismo u mogućnosti sami da naučimo i time podignemo ekipu i Klub na mnogo viši nivo. Sve ekipe koje u svojim redovima imaju igrače iz SAD su došli u Superligu i stvarno igraju na zavidnom nivou. Naravno, i za ovaj cilj su potrebna finansijska sredstva, koje trenutno nemamo.

9. Koji su tvoji planovi za ubuduće?

Ne bih o sebi.

10. Vaš komentar na intervju ili ukoliko želite nešto da dodate

Nemam komentar, osim jedno veliko HVALA što ste odlučili da uradite intervju sa mnom. Imam da dodam da nas svako može naći utorkom i četvrtom od 21h u OŠ „Đura Jakšić”, kada imamo trening i gde može dobiti svaku informaciju koja ga interesuje. Ako je lakše, možete nas naći na fejsbuku i tamo će od svakog igrača dobiti informacije o treninzima i ostalim stvarima vezanim za naš Klub. Apelujem na momke i devojke koje interesuje ovaj sport da obavezno dođu, da nepoznavanje pravila ili fizički izgled NISU ograničavajući faktor za bavljenje ovim sportom. Ako već ne žele da nam se priključe sada, neka obavezno dođu na prvu utakmicu koju ćemo odigrati na „Žak”-u 29. marta ili 6. aprila i tamo promene svoje ubeđenje i priključe nam se. Takođe apelujem na ljude dobre volje i finansijske situacije, a koji imaju želju da ovaj sport razviju u našem gradu i učine da se više mladih ljudi prepusti sportu i zdravom načinu života, da nas pomognu na bilo koji način.

Zahvaljujemo se Mirku Jočiću (trenurnu KAF „Mamuti”) što je izdvojio svoje vreme i napravio intervju sa nama.

1. Dobar dan, drago nam je što ste pristali na intervju sa nama. Možete li nam se predstaviti u par rečenica?

– Dobar dan, profesor sam srpskog jezika i književnosti u SSŠ „Miloš Crnjanski” i već osam godina vodim školsku ekološku sekciju EKO-GEN, a od ove godine i Pokret gorana Kikinde.

2. Ko je došao na ideju za akciju „Trud za dud”?

– Na ideju je došao Stojan Pejić, maturant naše Škole, tehničar za zaštitu životne sredine, koji je i inicijator ove akcije.

3. Zašto je važna ova akcija?

– Akcija je veoma važna jer mladi imaju veliku potrebu da menjaju svet i da čine za opštu dobrobit, a retko imaju priliku. Ovom akcijom su ulepšali kikindske (ne)prilike i postali junaci dana, a pritom su izgradili svoju zadužbinu i to badava, samo radom i trudom. Jednog dana proći će ovuda u svom ferariju i s ponosom moći da kažu: „Ovaj dudored smo MI posadili”.

4.  Koliko ljudi je učestvovalo u akciji?

– U akciji je učestovalo oko petnaestak osoba – đaci i profesori Škole i Radivoj Lagundžin iz iđoškog rasadnika koji nam je poklonio petnaestak stabala duda.

5. Da li Vas je neko podržao u ovoj akciji?

– Preko fb stranice saznajemo da nas sugrađani podržavaju, a u realnom svetu tek očekujemo komentare. Inače, i gospodin Miodrag Bulajić, član OV zadužen za ekologiju, je pohvalio našu akciju.

6. „EKO-GEN” da li možete da nam kažete nešto više o tome?

– EKO-GEN sekcija uspešno deluje u gradu već osam godina. U početku smo se pretežno bavili raščišćavanjem neuglednih prostora u gradu i okolini (Blandaš, Simićev salaš), održavali prigodne programe povodom ekoloških praznika, učestvovali u pošumljavanju Kikinde, a u poslednje vreme se prvenstveno bavimo edukovanjem najmlađih. Kako u Kikindi prepoznajemo životno ugrožavajući problem na koji možemo da delujemo prerasli smo u Pokret gorana Kikinde. Kao Pokret nastojaćemo da svim nama raspoloživim sredstvima doprinesemo većoj pošumljenosti našeg mesta.

7. Da li planirate ovakve ili slične akcije u budućnosti?

– Sem unapređivanja edukativnih aktivnosti planiramo da nastavimo sa sadnjom, očistimo tribinu na Starom jezeru, raščistimo stazu pokraj naše Galadske, najmanje reke na svetu…

8. Šta biste poručili ljudima koji su se odazvali akciji?

– Akcijašima, sem pohvala i zahvalnosti, rekla  bih da je  čovek  velik koliko su mu dela velika.  Vi ste to danas potvrdili, a dudovi će već kroz par godina.

9. Šta biste poručili našim čitaocima?

– Čitaocima, dozvolite sebi da se nađete u ovakvoj jednoj akciji, dozvolite sebi da uskočite u ovakvu radost kakvu smo mi danas osetili.

Zahvaljuemo se profesorici Radmili, što je prihvatila ovaj mali intervju sa nama. Posebno se zahvaljujemo svim Kikinđanima i Kikinđankama koji su danas bili na akciji ili pomogli na bilo koji način.

1. Zdravo Srđane, drago nam je što si prihvatio poziv za intervju. Da li možeš da nam kažeš nešto više o „Ludoj Kuhinji”?

– Luda kuhinja je projekat koji se rodio pre par meseci, za koji je najviše zaslužan Milorad Karadžin koji mi je i predložio tu ideju. Znao je da volim da kuvam, a kažu ljudi i da to dobro radim. Milorad se bavi produkcijom, predložio mi je saradnju i tako je sve počelo. Počeli smo da radimo, objavili par recepata. U celoj priči problem su, naravno, finansije. Sami kupujemo namirnice, ja sam radio internet stranicu, stranice na društvenim mrežama. Da bi to funkcionisalo valjano moramo pronaći sponzora. Verujem da ovaj projekat ima potencijal da zaživi i da u budućnosti opstaje od reklama na sajtu. Za sada nam je cilj da objavljujemo recepte najmanje pet puta nedeljno, da pronađemo sponzore kojima će se ovo svideti, pa da sarađujemo.

2. Kako dolaziš do recepata?

– Što se recepata tiče, uglavnom su to varijacije na temu. Nikada nisam napravio isto jelo, a pravio sam svašta. Od testenina, soseva, supa i čorbi, testa, raznih pečenja… uvek je drugačije. Uvek probam neki drugi začin, drugu vrstu povrća, mesa. Inspiraciju dobijam na internetu. Vidim nešto, modifikujem, probam da napravim nešto novo. Ispostavilo se da uvek ispadne dobro. Bar tako kažu oni koji su probali.

3. Da li imaš nekog kulinarskog uzora?

– Uzora nemam. Postoji par kuvara ili kuvarica koje svakodnevno gledamo na TV-u, ali niko od njih, sem možda Džejmija, mi nije uzor. Džejmi je već kliše ali moram priznati da ima veoma lude ideje, a to je ono što volim.

4. Šta ti predstavlja veće zadovoljstvo kad spremiš neki obrok, da sam sedneš i uživaš u njemu ili da daš nekom drugom tj. da li više voliš da kuvaš za sebe ili za druge?

– Kada je zadovoljstvo u pitanju, sve zavisi koji je obrok u pitanju i koje je doba dana. Doručak volim da pojedem sam, uz televizor ili sa devojkom, u miru i tišini. Naravno, ja spremam doručak. Ručkove i večere volim da spremam prijateljima, to radim bar jednom nedeljno i to mi predstavlja ozbiljan izazov. Svi oni imaju različite ukuse , nešto vole a nešto ne vole da jedu, međutim do sada se niko nikada nije žalio na ono što spremim. To mi predstavlja najveće zadovoljstvo. Posle gorepomenutog doručka.

5. Šta misliš o brzoj hrani?

– Kada je reč o brzoj hrani, često je jedem ali ne onu kupovnu. Mislim na hranu koja brzo može da spremi u sopstvenoj kuhinji, a ukusnija je i zdravija. Kada je kupovna u pitanju, volim da pojedem pljeskavicu ili dobru picu.

6. Šta bi preporučio čitaocima, kako da se hrane, koju vrstu hrane da probaju?

– Vašim čitaocima, a i onima koji budu čitali #LuduKuhinju preporučujem da jedu ono što vole, ali u umerenim količinama. Naravno, neka probaju neki od recepata sa Lude kuhinje.

7. Koji su ti planovi za budućnost?

– Planovi su da ovaj projekat sa kuhinjom raste i razvija se. Naravno, da nikada ne bude dosadno. Ni u kuhinji, ni u životu.

Zahvaljujemo se Srđane na izdvojenom vremenu. Nadamo se da ćeš uspeti da ostvariš to što si zamislio. Do neke druge prilike, pozdrav!

– Zahvaljujem se Vama što ste napravili intervju sa mnom, takođe hvala na lepim željama. Vidimo se!

Ludu Kuhinju i Srđana možete pratiti na sledećim adresama:

• Fejsbuk: https://www.facebook.com/pages/Luda-kuhinja/798599123487456
• Tviter: https://twitter.com/LudaKuhinja
• Sajt: http://ludakuhinja.wix.com/ludakuhinja